Plastika se koristi na mnogo načina i u velikim količinama širom Evrope. Brige o životnoj sredini čine ovo ključnim fokusom politike. Trenutno se većina političkih akcija fokusira na plastičnu ambalažu, iako se veliki deo plastike koristi za aplikacije koje nisu za pakovanje, kao što su građevinarstvo, nameštaj i potrošačka elektronika. Poboljšano izvještavanje o tokovima plastike bez ambalaže je potrebno da bi se informisalo o razvoju efikasnih politika i mera koje ciljaju na ovaj značajan tok otpada i povećavaju efikasnost resursa, u skladu sa ciljevima akcionog plana za kružnu ekonomiju.
Plastika bez ambalaže
Proizvodi koji sadrže plastiku su sveprisutni u društvu. Izraz „plastika bez ambalaže“ odnosi se na širok spektar materijala koji se koriste za proizvodnju širokog spektra robe. Ovi predmeti mogu biti napravljeni samo od plastike, bilo pojedinačne ili mešane plastike, ili mogu biti napravljeni od više materijala, uključujući plastiku koja se kombinuje da bi se napravio složen proizvod. Primene plastike bez ambalaže uključuju dugotrajnu upotrebu u zgradama i vozilima; svakodnevni predmeti, kao što su mobilni telefoni i sportska oprema; i jeftini proizvodi za jednokratnu upotrebu, kao što su pelene i četkice za zube. Takvi proizvodi se proizvode u Evropi ili se proizvode negde drugde i uvoze za upotrebu u Evropi.
Plastika bez ambalaže je deo veoma složenog sistema proizvoda, koji obuhvata mnoge sektore, kategorije proizvoda i međunarodne trgovinske pokrete. Ovo predstavlja značajne izazove za razumevanje i upravljanje materijalnim tokovima plastike koja se koristi u aplikacijama bez pakovanja.
Proizvedena uglavnom od fosilnih goriva, proizvodnja plastike koristi značajnu količinu prirodnih resursa i značajan je izvor globalnih emisija ugljenika. Pored toga, inherentna izdržljivost plastike znači da odbačeni predmeti ostaju u životnoj sredini generacijama. Uticaj odbačene plastike na životnu sredinu uključuje bacanje otpada, ispiranje toksičnih komponenti i kontaminaciju ekosistema i lanca ishrane mikroplastikom. Rešavanje plastičnog lanca vrednosti je stoga prioritetna oblast za kružnu ekonomiju. Pažljivu pažnju treba posvetiti izbegavanju nepotrebne proizvodnje i potrošnje plastike i ublažavanju uticaja ovih materijala na životnu sredinu na kraju životnog veka proizvoda.
Mnogo različitih vrsta plastike (polimera) se rutinski koristi za aplikacije koje nisu pakovanje. Plastika osnovnih roba proizvodi se u velikim količinama, po niskim cenama. Oni predstavljaju najšire korišćenu plastiku i uključuju uobičajene materijale kao što su polietilen, polipropilen i polivinilhlorid. Ovu plastiku je relativno lako reciklirati kada je dostupan stalan tok odvojenog otpada.
Specijalizovana inženjerska plastika ima veće cene i proizvodi se u manjim količinama za aplikacije gde su potrebne visoke performanse, kao što su branici za automobile i skije. Termoset polimeri su izuzetno jaki i izdržljivi i koriste se u zahtevnim primenama, kao što su lopatice vetroturbina i okviri aviona. Ove složene, tehničke tipove polimera je generalno teško reciklirati, jer se često ne mogu ponovo oblikovati kada se zagreju i mogu da sadrže mešavinu materijala koje je teško odvojiti.
Evropska potrošnja
Industrijski izvori navode da je potražnja za plastikom za EU27+3 [1] bila 50 miliona tona u 2021. Od toga, 39% se koristi za pakovanje. Preostalih 61% je podeljeno na građevinarstvo (21%), automobilsku industriju (9%), električnu i elektronsku opremu (7%), proizvode za domaćinstvo (4%), poljoprivredu (3%) i 'ostalo' ( 17%) (Plastics Europe, 2022). Industrija koristi mnogo različitih tipova plastike (polimera) i, aplikacije bez pakovanja dominiraju potražnjom za tri od šest najčešćih vrsta plastike: polivinilhlorid, polipropilen i polistiren.
Često se pretpostavlja da statistika o prerađivačkoj aktivnosti evropske plastične industrije ukazuje na nivo potrošnje plastike u Evropi. To, međutim, nije slučaj, jer se ovi podaci odnose na potrebe evropskih proizvođača plastike za sirovinama i ne pokrivaju svu plastiku koja se stavlja na evropska tržišta, posebno plastiku koja se koristi u tekstilu ili je deo uvezenih proizvoda. Štaviše, plastika proizvedena u Evropi može se ugraditi u izvezenu robu, koja se ne stavlja na tržište u Evropi.
U skladu sa projektovanim razvojem obrazaca potrošnje, očekuje se da će potražnja za proizvedenim proizvodima nastaviti da raste u većini sektora. Ovi proizvodi će sadržati plastične komponente i to će dovesti do povećane potrošnje plastike u aplikacijama bez pakovanja. Pored toga, pritisak kreatora politike i javnosti će verovatno dovesti do smanjenja obima plastične ambalaže – kroz zamenu materijala i kontejnere za višekratnu upotrebu. Kombinovani uticaj ovih promena sugeriše da bi udeo plastike koja je povezana sa primenama bez ambalaže u ukupnim plastičnim tokovima mogao postati još veći u godinama koje dolaze.
Određivanje tačno koliko se plastike troši u Evropi je očigledno komplikovano. Paket Circular Economi za 2022. koji je predložila Evropska komisija procenjuje da se 60% plastike koristi u aplikacijama koje nisu ambalaže (Evropska komisija, 2022), dok je nedavno detaljno modeliranje zaključilo da je 74% sve potrošene plastike korišćeno u aplikacijama bez ambalaže ( Hsu et al., 2021).
Upravljanje otpadom
Plastični proizvodi koji nisu u pakovanju uglavnom imaju znatno duži vek trajanja od proizvoda za pakovanje. Na primer, dok je životni vek plastične ambalaže često samo nedelje ili meseci, plastika koja se koristi u vozilima, zgradama i kućnim proizvodima može ostati u upotrebi decenijama. To znači da se „zalihe“ plastike u komercijalnim i domaćinstvima stalno povećavaju. Ekonomika materijala (2022) procenjuje da evropska 'plastika na zalihama' iznosi oko 550 miliona tona. To takođe znači da plastika bez ambalaže, iako čini do 74% potražnje, čini samo 40% godišnjeg plastičnog otpada.
Kao što je vidljivo sa slike, stope prikupljanja plastičnog otpada iz većine izvora bez ambalaže su niže od stopa prikupljanja otpada iz sektora ambalaže. Ovo je verovatno rezultat dužeg životnog veka predmeta koji nisu u pakovanju, što dovodi do gomilanja nepakovanih plastičnih zaliha u kućama i preduzećima – uključujući i proizvode koji su u upotrebi i one koji se više ne koriste, ali se drže u skladište. Pored toga, mnogi artikli bez ambalaže sadrže složene mešavine tipova polimera, često u kombinaciji sa drugim materijalima. Ovo komplikuje njihovu segregaciju kada se odbace i znači da su često uključeni u mešoviti otpad koji se šalje na deponiju ili za obnavljanje energije.
Pozadina politike
Napredak u povećanju stopa reciklaže ambalažnog otpada nadmašio je napredak u poboljšanju stope reciklaže ukupnog otpada. EEA je primetila da ovo odražava važnost jakih politika, uključujući ciljeve za reciklažu, u pokretanju poboljšanja u upravljanju otpadom, pošto je ovaj tok otpada usmeren na ackuis EU (EEA, 2021). Jedan primer ishoda ovog fokusa politike jesu dobro uspostavljene šeme prikupljanja materijala za pakovanje. U poređenju sa tim, aranžmani za odvojeno prikupljanje plastičnih predmeta iz tokova kućnog i komercijalnog otpada su slabije razvijeni, što doprinosi nižim stopama reciklaže. Paket cirkularne ekonomije za 2022. uključuje niz daljih mera za stavljanje sektora ambalaže na pravi put ka cirkularnosti (EC, 2022). Očekuje se da će ovaj važan korak podstaći značajne promene u smislu smanjene upotrebe materijala i povećane reciklaže. Slična trajna i ciljana pažnja mogla bi da transformiše upravljanje evropskom plastikom koja nije za pakovanje.
Poslednjih godina, nekoliko velikih političkih akcija bavilo se plastikom, identifikujući je kao prioritetno pitanje u pogledu ambicije da se zatvore materijalne petlje i promoviše cirkularna ekonomija. Ključni dokumenti u ovom pogledu uključuju akcioni plan cirkularne ekonomije i Evropsku strategiju za plastiku u cirkularnoj ekonomiji . Uprkos tome, postoje značajne razlike između politika za ambalažu i plastiku koja nije za pakovanje, sa znatno jačim smerom politike koji je očigledan za pakovanje, uključujući proširene šeme odgovornosti proizvođača, ciljeve reciklaže specifičnih za materijal i obaveze izveštavanja.
Od glavnih sektora koji koriste plastiku bez ambalaže, automobilski i elektronski sektori imaju obavezne EPR šeme, ali ne i ciljeve recikliranja specifične za materijal. Građevinski sektor ima ciljeve za reciklažu, ali oni opet nisu specifični za materijal. Konačno, za širok spektar sektora domaćinstava i rekreacije, politika još uvek nije ciljala na upotrebu i odlaganje plastičnih predmeta i opreme koja se koristi u ovim aktivnostima.
Bez ciljanih akcija, očekuje se da će količina neambalažnog plastičnog otpada koji se ne reciklira, rasti, a to će predstavljati značajne izazove za buduće generacije u smislu gubitka resursa i curenja u prirodno okruženje. Štaviše, imajući u vidu opštu dugovečnost ove plastike, od suštinskog je značaja da se pristupi dizajnu i proizvodnji sada promene, kako bi se obezbedila kružnost tokova plastičnih materijala u budućnosti. Ovo je posebno relevantno u kontekstu promovisanja čistih tokova materijala, tako da recikliranje ne nosi rizik da se toksične supstance ponovo cirkulišu kroz nasleđene zagađivače u otpadnim materijalima.
Analiza zemlje
Dostupan je ograničen broj studija inventara o tokovima plastike na nacionalnom nivou, iako su takvi podaci dostupni iz Nemačke, Holandije, Švedske i Švajcarske. Ovi podaci dopunjuju skupove podataka iz Eurostata i industrijskih izvora dajući procene količine plastike koja se stavlja na tržište u svakoj zemlji. Ponekad oni takođe pružaju detalje o plastičnim tokovima za specifične tokove proizvoda, kao što su nameštaj i igračke. Metode koje se koriste za izračunavanje ovih tokova su različite i uključuju korišćenje modeliranja, istraživanja i trgovinske statistike. Standardizovani nacionalni inventari tokova plastike iz drugih zemalja bi pomogli da se izgradi bolje razumevanje tokova materijala i ojačala implementacija politike.